Kolege sa posla

Mislim da je red da konačno predstavim i ljude sa kojima ovde radim. Uspela sam da ih fotografišem jednog jutra kada smo organizovali oproštajnu kafu i doručak za Luu koja je takođe bila ovde na praksi do prošle nedelje.
Dakle, sleva nadesno: Stefan, umetnički direktor, reditelj po zanimanju (tipični Šveđanin po izgledu); Helena, zadužena je za marketing i PR u Elverketu i sa njom dosta radim; Lua, Dankinja, koja je bila ovde na praksi skoro dva meseca a inače studira produkciju u Kopenhagenu i radi uglavnom na festivalima, ima 27 godina; Ulrika, producentkinja, moja neposredna šefica, Šveđanka grčko-makedonskog porekla, mešavina urođenog južnjačkog temperamenta i severnjačkog odgoja, što znači da je ponekad veoma teška za saradnju - brza, nestrpljiva i velikih očekivanja - ipak, ona je zaslužna za moj boravak ovde; Mati, multidisciplinarni tehničar, kao i svi drugi ljudi koji rade u tehnici u Elverketu; Jeni, majstorica svetla - ne znam šta je ona ranije trenirala, u nedoumici sam između američkog fudbala i bacanja diska - verujte mi da ne biste voleli da vam ona udari šamar, a inače je cool; i Dina, moj omiljeni lik sa posla, stejdž menadžer Elverketa, pravi "tata" pozorišta; to je jedna postarija devojčica, nepoverljiva i namrgođena, na poslu je skoro uvek u starkama i plavom radničkom mantilu; nije je nemoguće videti sa bušilicom ili kantom boje na sceni, a onda u haljinici i salonskim cipelicama u kancelariji. Imam utisak da me stalno špijunira. Ali kada čovek uspe da joj izmami osmeh, to je onda pravi osmeh.
Na slici nedostaju Mark, dramaturg (niste mnogo propustili:-) i još nekoliko ljudi iz tehnike. Probaću da ih sve okupim na jednom mestu pre nego što odem.

Za rođendan su mi pevali rođendansku pesmicu na švedskom... Dirljivo.

Sopot

A Kosmaj mu nije ni blizu! Ha, i Poljaci Sopot imaju. Gdanjsk, Sopot, Gdinja, to su tri susedna grada. Lokalni vozovi redovno saobraćaju između sva tri grada, a kondukteri nisu česta pojava. Sopot je centar noćnog života ove oblasti. Svi se provode u Sopotu, verovali ili ne.

To je dobro mesto za odmor.

Sopot je poznat po dugačkom molu, plaži i šetalištu. Mol je glavni korzo i danju i noću.

Moguće je i popeti se u stari svetionik (sa koga je slikan mol) i dobiti diplomu za to izuzetno dostignuće.

Galebovi i labudovi su i ovde navikli na turiste i ne plaše se ni kada im priđete sasvim blizu.
U glavnoj pešačkoj ulici, osim mnoštva kafića, nalazi se jedan zanimljivi čovečuljak, lepa crkva i jedna luda kuća (na slici).

Sopot nam je bio poslednja destinacija u putešestviju po severu Poljske. Isto popodne ja sam uspela nekako da prođem poljsku pasošku kontrolu i ukrcam se na brod za nazad, a Uroš je produžio na jug, ka Krakovu, Pragu, Pešti (opet ću nešto zaboraviti...:-) i napokon Beogradu.

Vesterplate i Oliva

Tačno preko puta mesta na kome smo se iskrcali sa broda nalazi se spomenik palim žrtvama u prvoj bitki u Drugom svetskom ratu. Kada smo došli u Gdanjsk, nismo ga ni primetili jer je bio zaklonjen brodom (to samo govori koliki je brod, jer primetite Uroša u podnožju spomenika). Vesterplate je još uvek vojna baza, zbog strateškog položaja.

Popodne smo otišli do Olive, predgrađa Gdanjska gde je i Bog rekao laku noć, što vernici koji posećuju olivsku katedralu dobro znaju:-). U Olivi se nalazi park, katedrala, ovaj izazovni torzo u dijagonali ispred muzeja i - ništa više. Jedna pekara možda.

Hel

Ko bi rekao da u paklu ima toliko mladih. Kud će ova današnja omladina?

Nažalost, dani su ovde na severu suviše kratki u ovo doba godine, tako da je već bio mrak kada smo stigli na Hel, dugo i tanko poluostrvo (vidi se na karti na slici) na čijem se kraju nalazi istoimeno naselje. Jedva nađosmo kafanu u kojoj se i nismo nešto najeli. Jedva posle nađosmo neki slatkiš za dezert.

Novembar je i pakao se smrzao do sledećeg leta kada će opet postati egzoterman.

Gdinja

Gdinja ( a NE Gnjida:-) je gradić na obali Baltika, još jedna značajna luka i letovalište. U Gdinji se nalazi akvarijum iz koga potiču ove dražesne žabice ne koje sam vrlo ponosna, kao i Nemo među algama.

Gdinja ima i dva muzej-broda, jedan ratni i jedan jedrenjak. Obišli smo samo sveže uređeni ratni brod, jer je jedrenjak na remontu.

Od džidža-bidža, koralčići i ćilibar se prodaju na svakom ćošku. Postoji neki primorski duh u Gdinji iako je na severu. Međutim, ovde more nije slano. Bljutavo je. O tome svedoče i labudovi koji obično žive u blizini slatkih voda. Popričala sam sa jednim od njih na plaži i kaže da mu je život savršen dok traje turistička sezona, jedino ga nervira taj prsten koji mora da nosi oko noge da bi mogli da ga prepoznaju.

Malbork

Nedaleko od Gdanjska, nalazi se ovo čudo od cigala, sagrađeno u XIII veku. Malbork je bio glavno sedište vitezova Tevtonskog reda, i to je jedno od više utvrđenja koja opasuju nekadašnju državu nemačkih vitezova-krstaša. Za deo istorije koja opisuje krstaške ratove, najbolje bi bilo konsultovati enciklopedije ili Google, da ne bih sada širila priču.

Kroz istoriju zamak je, naravno, bio više puta dograđivan i renoviran (u savezničkom bombardovanju 1945. je mnogo stradao), da bi pre 50-tak godina bio pretvoren u muzej. U Malborku smo proveli čitavo radno vreme muzeja, t.j. 6 sati, jer kao što možete videti na slikama, to je jedno ogromno gotsko zdanje. Nisu sve prostorije otvorene za posetioce, npr. najveća prostorija koja je trenutno pod rekonstrukcijom. Zamak je okružen odbrambenim zidovima i kanalima i sastoji se od nekoliko delova, kao što su npr. Visoki ili Srednji zamak. U prostorijama unutar zamka su postavljene različite stalne izložbe u vezi sa viteškim životom, istorijom Malborka i slično. Interesantno je da je postojao sistem podnog grejanja za gotovo celo utvrđenje.

Dok nisam ovo videla, mislila sam da su zamkovi, vitezovi i viteški okopi iz crtanih filmova izmišljeni. Ali očigledno nisu. Boravak na ovakvom mestu zaista raspaljuje maštu.