Zato sam ovde, zar ne? Nisam do sada pisala mnogo o poslu i pozorištu da ne bih gušila one koje to ne zanima. No, posle skoro dva meseca valja se osvrnuti na mnoštvo predstava koje sam pogledala, kako u Dramatenu, tako i u drugim pozorištima. Što se tiče Dramatena, iz nekog nepoznatog razloga, sve predstave traju po 3 sata minimalno, naravno sa pauzom. Kako je Dramaten ekvivalent Narodnog pozorišta, repertoar je manje-više predvidljiv: prolazak kroz istoriju pozorišta i drame. Na Maloj sceni i u Elverketu zastupljena je savremena drama. Moram reći, međutim, da se šampionske predstave igraju na dečijoj sceni pod nazivom Lejon Kulan - "Klaus ont Erika", o frustracijama dvoje dece Tomasa Mana (princ Valijant frizurice) i, slobodno prevodim, "Da li znate da je Gösta otegao papke?", predstava na temu smrti za sasvim malu decu (čupavi David Mjönes sa leptir mašnom).
Van Dramatena, gledala sam dobru američku predstavu trupe New York City Players pod nazivom "End of reality" sa glumcima-amaterima (bela scena sa video-bimovima) i cirkusku predstavu "FUSK" u Orion teatru, poznatom avangardnom pozorištu. Četiri pomenute predstave su mi veoma upečatljive. Imam još dosta toga u planu i ako mi se nešto bude posebno dopalo, izvestiću.
